Pregled interneta u vezi uticaja meda na zdravlje zuba dovodi laika u potpunu konfuzju, sa oprečnim informacijama i preporukama. Klasični stav, koji dominira u stomatološkoj struci,  govori da je med, zbog bogatog  prisustva slobodnih šećera kariogen(može da izazove karijes). Prema samoj definiciji WHO med je uvršten u slobodne šećere:

 

„Svi šećeri koji se dodaju hrani od strane proizvođača, tokom kuvanja ili tokom jela zajedno sa
šećerima prirondo prisutnim u medu, voćnim sokovima, sirupima
i koncentratima(defincija WHO)“

 

Sa druge strane pojedini blogovi, zloupotrebljavaju pojedina preliminarna istraživanja i proglašavaju med za svemogući lek, pa i protiv oboljenja zuba, uprkos dosadašnjem kliničkom iskustvu.

 

Sastav meda:

Med je sladak i gust sok, što ga  pčele  proizvode  od nektara, koji skupljaju na cvetovima ili slatkim izlučevinama (medene rose) nekih insekata. Med je i jedan od najsavršenijih proizvod prirode, i u njemu se nalaze gotovo svi sastojci koji grade ljudski organizam.

Šečeri čine preko 75% sastava meda(to čini oko 17g šećera na jednu supenu kašiku meda). Najviše su zastupljeni fruktoze (oko 38%) i glukoze (oko 30%), ponešto ima maltoze (oko 7%) i saharoze (oko 1,5%). Varijacije u sadržaju šećera su značajne u zavisnosti od vrste meda i svakako,  njegove „prirodnosti“

Zatim sledi voda koje ima od 15 do 20%, takođe u zavisnosti od vrste meda. Voda daje medu njen viskozitet i gustoću.

Ipak med, za razliku od ostalih slobodnih šećera,  nije „prazna“(samo energetska) namirnica. On sadrži gotovo sve što gradi jedan živi organizam. Tu su belančevine i aminokiseline koje dospevaju najviše iz pčelinjih pljuvačnih žlezda tokom prerade nektara. Značajno je prisustvo brojnih organskih kiselina, najviše ima mravlje, ali sadrži i oksalnu, ćilibarnu, limunsku, vinsku, mlečnu, glukonsku, piroglutaminsku, maleinsku, valerijansku i  benzojevu   kiselinu.

Količina minerala zavisi od vrste meda i njegovog porekla, i sadrži gvožđe, bakar, mangan, silicijum, hlor, kalcijum, kalijum, natrijum, fosfor, aluminijum, magnezijum.

Prisutni su i brojni vitamini, ali njihove količine nisu dovoljne da zadovolje potrebe ljudskog organizma.

U medu se još nalaze i   hlorofil, inulin, pigmenti, vosak, razlličiti enzimi.

Med poseduje značajnu kalorijsku vrednost(100 g meda je oko 1,5 kJ) i značajan glikemički indeks(nešto niži od saharoze, ali podiže šećer u krvi), tako da nije poželjan kod dijabetičara. Prema nekim izvorima jedan kilogram meda ima hranljivu vrednost kao: 50 komada jaja, 3 kg ribe, 1 kg šunke, 2,5 kg telećeg mesa, 6 kg pomorandži ili 10-12 kg povrća.

Sa medom ne treba mešati propolis, drugi pčelinji proizvod koji ima drugačija svojstva i mouće medicinske uloge.

 

Vrste meda

Pored raznolikostin u zavisnosti sa koje biljke i iz kog podneblja je prikupljan nektar, osobine meda u velikoj meri zavise i od načina pripreme.

Sirovi med se vadi direktno iz košnica, uglavnom hladnim ceđenjem voštanih saća, u kojima se nalazi, bez naknadnog procesuiranja,  i u njemu su jedino kompletno sačuvana sva lekovita i hranljiva svojstva.

Procesuirani med se dobija procesom  homogenizacija i ono može da bude putem:

• Vrcanja – vađenjem meda iz saća centrifugalnom silom.
• Topljenja(pasterizacija) – dobiva se lagim zagrijavanjem zdrobljenog saća.

Zabunu često stvaraju etikete proizvođača sa naznakama   Prirodni med i Čisti med, koje se ne retko podvode kao sirovi med, što ne mora da znači, zbog ne postojanja striktnih pravila u deklarisanju. Svi komercijalni medovi su uglavnom procesuirani do određene mere, a pitanje je u kome obimu su prisutni i dodatci vode i šećera.

Laboratorijski je sasvim izvodljivo da se sintetiše tečnost istog izgleda i ukusa kao i pravi med, sa istim odnosom šećernih komponenti, ali nije moguće da se postignu i biološke osobine i efekti pčelinjeg proizvod. U svakom slučaju nihova hranljiva i lekovita vrednost su umanjeni.

Antibakterijska svojstva meda

Med ima neograničeni rok trajanja; poznata je anegdota,  kako je pronađen u egipatskim piramidama nepromenjenog sastava i ukusa. To je posledica snažnih antibakterijskih faktora u njemu. Oni su se pokazali efikasni na većinu bakterija i gljivica, pa čak i na neke bakterijske vrste iz rana koje su otporne na antibiotike. Ali antibakterisko dejstvo nije univerzalno i postoje značaje razlike(čaki i do 100 puta) između različitih vrsta meda.

Antibakterijska svojstva potiču od  visoke koncentracije šećera i njihovog osmotskog efekta na bakterijske ćelije. Isto tako je pronađeno da veći broj vrsta meda sadrži enzim koji razlaže glukozu(glukosa oksidaza) pri čemu se oslobađa vodonik peroksid(hidrogen) koji je poznati antiseptik.  Nemaju sve vrste meda hidrogen u sebi, isto tako njega toplota prilikom prerad nekih vrsta uništava, kao i enzimi u ranama.

Iako poseduje antibakterijska svojstva, u medu mogu da se zadrže i prežive pojedine spore, posebno izazivače botulizma. U organizmu male dece one se aktiviraju i mogu da dovedu do vrlo ozbiljnih infekcija.

 

Medicinska svojstva meda:

Med pored antibakterijskih, poseduje još i antioksidansna, i protivazapaljenska (antiinflamatorna) svojstva i podstiče raparaciju tkiva. Zbog toga se od vajkada koristio u narodnoj medicini za lečenju rana i infekcija, što se i danas čini. Postoje posebne vrste tzv. medicinskog meda koji je sa kontrolisanih paša, bez antibiotika i procesuiranja, ali je oslobođen i od mogućih bakterijskih spora i drugih infekcija pomoću gama zračenja. Pakuje se u specijalnim sterilnim aplikatorim. Po svojim „isceljiteljskim sposobnostima“ je posebno poznat med sa Novog Zelanda prikupljan sa biljke Manuca.(Slika 1.)

 

Slika 1. Medicinski med

 

Pored dokazane uloge u isceljenju rana, dokazi postoje o mogućem lekovitom uticaju meda na  opekotine  i kašalj. U narodnoj medicini se ističe isceljujuća uloga, ali bez dovoljno snažnih naučnih dokaza, kod sledećih stanja: alergijskih kijavica, urinarnih infekcija, dijabetesnih ulceracija, hemoroida, proliva, snižavanja holesterola, svraba, ulceracija u digestivnom traktu, astme, drugih alergija, opekotina od sunca. Neki eksperimenti su pokazali i inhibitorno dejstvo na tumorske ćelije, ali je to daleko od praktične primene.

 

Primena meda u stomatologiji

Primena meda u različitim oblicima(zubne paste, rastvor, bombone, žvake) se sa više ili manje uspeha praktikuje kod različitih promena na sluznici usta poput povreda, afti, virusnih oboljenja(herpesnis stomatititis i groznica), glivičnih oboljenja. Primećeno je brže smanjenje zapaljenja i zarastanje rana, kao i smanjenje bola. Posebno je efikasan kod rana na sluznici usta, posle zračne terapije malignih promena.

U poslednje vreme postoje istraživanja o korišćenju meda, zbog njegovih antioksidantnih, antiinflamtornih i reparatornih svojstava, u lečenju zapaljenja gingive i parodontalnih infekcija i rana posle vađenja zuba.

U te svrhe najviše istraživanja je sprovedno sa Manuka medom i medicinskim medom. Komercijalne vrste meda poseduju slabija lekovita svojstva.

Najveći problem kod primene preparata na bazi meda je njihov kratak kontakt sa obolelim površinama.

 

Med i zubni kvar

Najviše kontraverzi postoji u vezi sa uticajem meda na razvoj zubnog kvara.

Po svome sadržaju šećera med je svakako kariogen. On je lepljiv i zadržava se na površini zuba, pogotovu ako je kombinovan sa skrobom(hleb, pahuljice, keksi).

Isto tako istraživanja su pokazala da je manje kariogen od šećera zbog prisustva antibakterijskih komponenti, antioksidanta i polifenola u njegovom sastavu.

Pojedine vrste sirovog meda(Manuka i sl.) dokazano inhibiraju rast kariogenih bakterija, i sprečavaju rast i sazrevanje zubnog plaka.  Pad pH(povećanje kiselosti) po unošenju meda, je manje i kraće traje, nego kod unosa drugih oblika slobodnih šećera. Druge studije ne potvrđuju ove nalaze.

Zanimljivi su rezultati istrživanja uticaja meda na kiselost pljuvačke i stepen topljenja zubne gleđi. Sam med je kisele reakcije(pH se kreće u proseku oko 3,9, a raspon pH kod različitih vrsta je vrlo šarolik od 3,4 do 6,1)   Ali, isto tako je dokazano i postojanje tzv. faktora smanjenja rastvorljivosti koji sprečava topljenje gleđi, ali kod slabog prisustva pljuvačke(npr. pacijenti posle zračne terapije). Kod normalnog lučenja pljuvačke, u prisustvu meda u ustima, dolazi do izvlačenja minerala iz površnih slojeva zubne gleđi. Ovaj zaštitni faktor je vrsta fosfatnog estra, koga razlažu enzimi iz pljuvačke.

S druge strane brojna su klinička iskustva o razvoju agresivnih formi karijesa kod čestog unosa meda, posebno kod dece. Ranije, rasprostranjena navika uspavljivanja beba sa cuclom umočenom u med uglavnom je dovodila do razvoja ranog(cirkularnog) karijesa.

 

Preporuke za korišćenje meda

Konzumiranje komercijalnih vrsta meda je izrazito kariogeno i nikako ne može da bude dobra zamena za šećere. Umerenost je majka svih mudrosti, pa to isto važii za med. Nekoliko kašičica dnevno sasvim je dovoljno.

Med ne treba kombinovati sa drugim slobodnim šećerima, pa i skrobom, a pogotovu ne sa gaziranim i drugim kiselim napitcima.

Posle unosa meda(kao i kod ostalih slobodnih šećera),  usta treba odmah dobro isprati vodom, još bolje sa nekim remineralizacionim rastvorom koji sadrži fluoride, ksilitol, nanoapatite ili njihove kombinacije. Može da posluži i žvakaća guma, pogotvu ako u sebi sadrži ksilitola.

Neophodna je izuzetna oralna higijena svih površina, a posebno međuzubnih. Poželjnije je da se zubi ne peru 30 minuta posle unosa bilo koje vrste slobodnih šećera.

Bebama do godinu dana  ne treba davati med i sve proizvode koji ga sadrže, zbog mogućnosti trovanja bakterijom botulizma, kao i zbog mogućih alergija.